12. mart

Ceo dan su mi oči pune suza.
Surfujem netom, naletim na pomene, okupljanja, slike.
Sećam se kad je Zoran Djindjić 1996. godine govorio u mojoj mesnoj zajednici u organizaciji Demokratske stranke. Moj najbolji drug i ja smo spremili nekoliko neugodnih pitanja za njega. On je na njih odgovarao s lakoćom, služeći se svojim slikovitim metaforama, dok su nam lokalni čelnici DS-a grimasama poručivali da ne preterujemo s pitanjima. Nikad nisam imao mentalni sklop koji je nekritički prihvatao ljude i ideje. Tako je bilo i sa Zoranom Djindjićem. Uvek sam znao da osporim  i kritikujem ponešto od njegovih akcija ili samo stavova. Danas mi je žao što više ne mogu da mu osporim ništa. Daleko od opšteg mesta "o pokojniku sve najlepše", moj pogled je uvek bio usmeren ka njemu. Od njega sam očekivao promene i napredak. Ne od njega kao pojedinca naravno, već od njega kao simbola. I prevarili su se oni koji su mislili da će, kako je i Zoran rekao, zaustaviti Srbiju njegovim ubistvom. Teško će uspeti da vreme vrate unazad i celu zemlju oteraju u prošlost. To nije moguće. Moderna, napredna Srbija, hoće da gleda napred, da nastavi sa izgradnjom moderne, pravne države, institucija  i sistema vrednosti kompatibilnom svuda u svetu.
"Vi ste mlad čovek. Gledajte u budućnost i tamo ćemo se Vi i ja sresti".
Mnogi su zajedno sa Zoranom Djindjićem imali šansu da modernizuju društvo i državu i oni su tu šansu propustili. Umesto hrabrosti za rezove u društvu i promene u državi, oni su smogli hrabrosti samo da paktiraju sa poraženim i retrogradnim snagama u pokušaju da nas sve zajedno gurnu u mrak prošlosti, pa se onda u tom mraku obračunaju sa "unutrašnjim neprijateljem". U tim "godinama koje su pojeli skakavci" bivši Djindjićevi saradnici su se pretvorili u svoju suprotnost. Na njima je odgovornost zbog monopolizacije i tajkunizacije Srbije, zbog robovanja krivotvorenoj istoriji i gušenju zemlje u mitovima. Na njima je odgovornost zbog zaustavljanja reformi i zbunjenom pogledu mladosti.
Na nama, čuvarima vatre, je odgovornost nastavka tog puta u budućnost bez alternative.
Mi koji smo bili mladi na toj tribini u  mesnoj zajednici, na demonstracijama '96-97. danas smo ljudi na pragu srednjih godina i deo establišmenta. Zajedno sa novim generacijama emancipovanih, obrazovanih, progresivnih i mislećih ljudi, učinićemo da se ta vatra ne ugasi i da zemlja nadje svoje mirno mesto u velikoj evropskoj porodici.

Miroslav Šarac